Одломци из текста објављеног у часопису "Православље", бр. 971, 1. септембра 2007. године:
РАДОСТ НОВОГ ПОЧЕТКА
Mало је институција и чувара духовног и културног наслеђа са тако завидним веком трајања и задивљујућим постигнућима, као што је Прво београдско певачко друштво (ПБПД). /.../ Хор поседује богату архиву досадашњег рада и стварања, као и једну од најбољих нототека која постоји код нас. Свој вечити траг оставили су овде најзначајнији композитори српске музике и диригенти Друштва: Мокрањац, Станковић, Маринковић, Јенко, Бинички, Христић, Милојевић... Ипак, то непроценљиво духовно, културно и уметничко благо било је на прагу свог физичког пропадања због помањкања средстава и услова у којима је чувано. Тако отежани услови рада свакако су се одражавали и на свеукупни рад хора.
Иако су концерти ПБПД праћени увек бурним овацијама публике, признавање вредности није само аплауз, већ и активна помоћ у препознавању истинских потреба хора. Ту потребу је најбоље осетио председник хора, протојереј-ставрофор Петар Лукић, старешина Саборне цркве у Београду, гђа Светлана Вилић, диригент хора, управа хора, као и велики добротвори. Међу потоњима је највећа заслуга др Радмиле Милентијевић, професора из Њујорка, а очекује се и помоћ Министарства културе. Захваљујући доброчинству гђе Милентијевић, досадашње дотрајале просторије Друштва су реновиране, а саграђене су и нове, у којима је сада смештена архива Друштва са комплетном нототеком. /.../
Свечано отварање обновљених просторија Друштва уприличено је 21. августа, освећењем просторија од стране владике Атанасија, викарног епископа Њ. Св. Патријарха Павла, као и свештенства Саборне цркве. У присуству званица из земље и дијаспоре подељене су грамате и захвалнице Друштва за све који су свесрдно помогли Друштву. Свечаност обновљења, милосрђе и велики труд овенчани су молитвом, истинском радошћу и весељем, уз певање српских, староградских и руских песама.
Сада морамо песмом, трудом и љубављу дати још много уздарја за све дарове које нам Господ даје. Морамо истрајати из љубави према свим бројним досадашњим ствараоцима. Из љубави према оцу Петру Лукићу, захваљујући чијој огромној енергији, ентузијазму и духовном руковођењу је хор имао бројна остварења. /.../ Из љубави према диригенту, гђи Светлани Вилић, дарованој хору да би он постао истински преносилац Божијег гласа. Из љубави према свим добротворима, који су препознали праве вредности.
На крају, морамо истрајати у име љубави једних према другима, без које ни једно дело Божије не би било могуће.
Ивана Радовановић
