Историјски значај
Изузетно богат историјат Првог београдског певачког друштва (ПБПД) представља, уједно, и историју националног и културног изграђивања наше земље, као и духовно и уметничко извориште српске модерне музике. Овај најстарији хор у Србији је, у својству краљевског амбасадора културе Србије, певао пред највећим владарима Европе, одржавао добротворне концерте, школовао талентоване музичаре, помагао сиромашне ђаке, ратнике ослободилачких ратова. Од певачког друштва које је основала група грађана пре 155 година, у време Кнежевине Србије, хор је прерастао у истинску националну институцију, која чува и наставља традицију грађену током завидно дугог периода свог рада, који се често одвијао у веома тешким условима.
Диригенти и хоровође Друштва су били сви најзначајнији композитори и диригенти Србије: Стеван Мокрањац, Корнелије Станковић, Јосиф Маринковић, Даворин Јенко, Станислав Бинички, Коста Манојловић, Стеван Христић, Милоје Милојевић, Предраг Милошевић, Александар Гавански, Војислав Илић, Светолик Пашћан-Којанов, Димитрије Стефановић, Душан Миладиновић, Георгије Максимовић, Александар Вујић, Лука Гавриловић, а у савременој историји: Бојан Суђић, Дивна Љубојевић, Владимир Милосављевић и Светлана Вилић.
Корнелије Станковић и Стева Тодоровић
До великих промена у раду Друштва дошло је деловањем двојице наших изузетно значајних уметника половином 19. века: музичара – пијанисте, диригента, композитора и мелографа – Корнелија Станковића, и сликара Стеве Тодоровића. У Београду су први концерт одржали 1856. године. Том приликом Станковић је половину прихода „опредјелио Фонду ововарошке болнице", а Прво београдско певачко друштво је обојицу уметника изабрало за своје почасне чланове. Већ следеће године сликар Тодоровић је започео свој дугогодишњи рад у Друштву, као његов члан, бележник, секретар и председник. Идеје о изграђивању националне уметности, свесрдно прихваћене од представника различитих народа у многонационалној Аустроутарској царевини, двојица уметника су са великим одушевљењем донела у Београд и понудила их Београдском певачком друштву.
Када је 1863. године за диригента доведен Корнелије Станковић, Тодоровић је већ међу члановима свог Гимнастичког друштва имао многе младе певаче, музички описмењене и припремљене за прихватање Корнелијевих обрада српских народних и црквених песама. Станковић је утемељио и рад на музичком просвећивању. Његов краткотрајан, али упечатљив допринос раду хора и читавог друштва – због болести напушта Београд 1864. и умире у Будиму о Васкрсу 1865. године – означава почетак дугогодишње успешне мисије ове тада јединствене музичке институције на подстицању, извођењу и унапређивању домаћег музичког стваралаштва.
Круна и Црква
Београдско певачко друштво се у првих пола века развијало у оквирима јужнословенске сарадње и идеје националног уједињења, пратећи изграђивање и успон модерне српске државе и грађанског друштва. Од 1867. године, на молбу митрополита Србије Михаила, прво са прекидима, а од 1881. године редовно, певају на богослужењима, углавном Литургијама у Саборној цркви у Београду. На молбу краљице Наталије, повремено певају и у цркви св. Наталије (у круту Девојачке школе) и капели у Новом двору. Велики добротвори Друштва били су од почетка чланови династије Обреновића, од дубоко им наклоњеног кнеза Михаила, преко кнеза и краља Милана, до посебно активне краљице Наталије и престолонаследника, а потом краља, Александра. После 1881. године добротвор Друштва постаје и митрополит Србије, Михаило. Стварањем два одсека у друштву 1896. године – световног и црквеног – добили су и редовне покровитеље у највишим представницима Круне и Цркве. Битан допринос раду и добро осмишљеном вођењу друштва дали су и његови угледни председници и чланови управе – Емилијан Јосимовић, Милан А. Петронијевић, Стева Тодоровић, Јован Бошковић, Милан Кујунџић, Ђорђе Станојевић, Раша Милошевић, Коста и Михаило Цукић, Михаило Валтровић, Бранислав Нушић, Милорад Шапчанин.
Јосиф Маринковић
Снажан извођачки успон хора, али и српске хорске музике, дело је Јосифа Маринковића (1851-1931), прашког и бечког студента музике, али и приљежног ученика Сомборске препарандије, која му је још у раној младости подарила значајна музичка искуства и велику љубав према хорском певању и однегованом хорском звуку. Током петогодишњег рада са хором Првог београдског певачког друштва (1881-1886), Маринковић је написао и извео својих првих шест Кола – сплетова народних песама, махом из Војводине, или слободно компонованих стихова из Ђачког растанка Бранка Радичевића, за мушки и мешовити хор. Написао је тада и обимне, у српској музици први пут виђене, композиције за мешовити хор са пратњом клавира – Јадна мајка, Под ланцима јунак пао, Задовољна река, На Велики петак – на текстове Јована Јовановића Змаја, Милоша Димитријевића, Јована Грчића Миленка. За прославу тридесетогодишњице Друштва написао је Поздрав певачима, а са овим хором је изводио и поједине песме из Литургије и Опела, које су после његове смрти редиговане и спојене у целину.
Мокрањац и златно доба
Успон српске државе, проглашење самосталне Краљевине Србије и кнеза Милана Обреновића за краља, донели су и процват српске музике, пре свега хорске. Стеван Стојановић Мокрањац (1856-1914), најчувенији српски композитор, и Прво београдско певачко друштво имали су у томе водећу улогу. Своје златно доба Друштво је доживело током Мокрањчевог тридесетогодишњег рада у њему, у својству уметничког руководиоца и диригента, због чега је хор временом идентификован као Мокрањчев. Друштво је тада проносило својом земљом и кроз културне центре европских држава лепоту српског народног мелоса, уметнички обрађеног у Мокрањчевим руковетима, упознајући свет са националним и духовним благом нашег народа.
Мокрањац је дошао у Друштво још као гимназијалац, 1875. године. Када се потпуно определио за студије музике, Прво београдско певачко друштво је учинило много да му се обезбеди стипендија за студије у иностранству (Минхен, Рим, Лајпциг). Био је то један од најдалековидијих гестова тадашње управе Друштва. По коначном повратку у Београд Мокрањац је постао диригент хора (1887) и на том месту је остао до почетка Првог светског рата и избеглиштва у Скопље, где је преминуо. Већину својих световних и духовних композиција Мокрањац је премијерно извео управо са Првим београдским певачким друштвом на богослужењима у Саборној цркви у Београду и на бројним концертима. Имајући уз себе хор – скуп сабраних и однегованих гласова, композитор је могао да се усавршава и ствара изванредне композиције у којима је исказао свој велики таленат и представио наслеђено, сакупљено и истанчаним укусом одабрано наше традиционално, народно и црквено музичко благо. У врху његовог богатог хорског опуса налазе се: Литургија св. Јована Златоустог, Опело, Две песме на Велики петак, Три Статије на Велику суботу, Акатист Богородици, Величаније Св. Сави, а међу световним композицијама – петнаест Руковети, Приморски напјеви, бриљантна хорска минијатура Козар.
Под окриљем Друштва, Мокрањац је, заједно са Станиславом Биничким и Цветком Манојловићем, основао 1899. године Српску музичку школу у Београду (данашњу школу "Мокрањац"), прву сталну музичку школу у тадашњој Србији, чији је директор и професор био доживотно. Из ове школе ће изаћи први код нас описмењени и образовани музичари, композитори и извођачи. Био је то центар из којег се развијала музичка просвета у Србији.
Под Мокрањчевим руковођењем хор је певао у многим градовима Србије. Посебно место, не само у историји српске музике, већ и у историји наше дипломатије, припада иностраним турнејама Друштва, које је Мокрањац, уз велике напоре, организовао у сарадњи са дипломатским представницима Краљевине Србије. Задивљујући је списак градова које је хор походио и у којима је са великим успехом певао Мокрањчеве, али и композиције друтих српских и страних аутора, проносећи тако славу релативно младе српске хорске песме и извођаштва: Цетиње (пред књазом Николом I Петровићем и дипломатским кором), Дубровник (при откривању споменика песнику Иву Гундулићу), Атина, Солун, Скопље, Ниш, Будимпешта (Народно позориште), Софија, Цариград (на двору султана Абдул Хамида II, када је он први пут чуо хорски изведену турску химну, и то у Мокрањчевој хармонизацији, а замолио их је да отпевају и српску химну Боже правде), Призрен (на залагање конзула Бранислава Нушића), Петроград, Нижњи Новгород, Москва, Кијев, Берлин (два концерта у Краљевском позоришту, а трећем концерту, у корист берлинске сиротиње, присуствовали су немачки цар Вилхелм II и царица), Лајпциг (Албертова дворана), Дрезден (Краљевска опера и двор Саксонских краљева). Под Мокрањчевим руковођењем, Друштво је певало и на прослави 900 година Православља у Русији.
Хор је певао и приликом проглашења црногорског књаза Николе за краља, а гостовали су и у Мостару, Сарајеву, Сплиту, Шибенику, Задру, Трсту, Загребу, Ријеци, Доњој Тузли, Бањалуци, Брчком, а у данашњој Војводини (тада Аустроугарској) појали су на богослужењима и концертима у српским срединама: Сремска Митровица, Велики Бечкерек (Зрењанин), Вршац, Велика Кикинда, Нови Сад, Сремски Карловци, Тител, Стари Бечеј.
Биле су то не само уметничке турнеје, већ и дипломатске мисије широког значаја, можда и већег политичког деловања, барем на овим просторима, него што су данас активности УНИЦЕФ-ових амбасадора културе.
Смена династија и долазак краља Петра И Карађорђевића на чело Србије, дали су историјски печат променама. Напретку музичког школства и извођаштва у Србији је можда у највећој мери допринела Мокрањчева музичка школа, омогућено је извођење великих вокално-инструменталних дела, у којима је учествовао и хор Београдског певачког друштва. Модернији музички језик у делима младих српских композитора – Коњовића, Христића, Милојевића, наговештавао је промене до којих ће у већој мери доћи тек после рата. Почетак рата и Мокрањчева смрт у избеглиштву у Скопљу 1914, означили су крај једне изванредно значајне епохе у нашој државној, али и културној, па и музичкој историји. У музици ту епоху карактерише успостављање мостова којима је традиционална српска уметност повезана са европским музичким наслеђем. Смело корачајући невероватном историјском пречицом, појединци су на пољу извођаштва и композиторског стваралаштва досезали изузетно високе уметничке домете, остављајући дела непролазне уметничке лепоте.
Новија историја
Са хоровођом Предрагом Милошевићем, 1937. године, хор је у Будимпешти освојио прву међународну хорску награду. Европске новине писале су о Првом београдском певачком друштву као о једном од најбољих хорова света тог времена.
Под управом Владимира Милосављевића, Друштво је по други пут било у Русији, на прослави хиљадугодишњице Православља у овој земљи, као једини страни гостујући хор. Предвођен овим диригентом, хор је 1995. године са изузетним успехом наступао у катедралној цркви Dom Kirche у Берлину, пред 2.000 људи.
Од јануара 2004. године, у својству диригента и уметничког руководиоца хора је гђа Светлана Вилић. Њен рад на усавршавању вокалних и извођачких могућности певача и даљем обогаћивању репертоара хора врхунским делима познатих аутора у области православне духовне музике крунисан је компакт диском, посвећеним 153. годишњици Друштва. Уследили су запажени наступи на међународним фестивалима: Хорови међу фрескама у Београду и Фестивалу духовне музике на грчком острву Патмос, 2004. године. На фестивалу Хорови међу фрескама, 2005. године, под уметничким руковођењем Светлане Вилић, хор је са новим концертним програмом освојио главну награду, Војислав Илић, за аутентично извођење српске духовне музике. Садржајност музичког мишљења, духовна проницљивост и препознатљивост стила, јесу одлике које су извеле хор на угледни међународни фестивал Београдске музичке свечаности, 2006. године.
Врхунац духовне благодати у својој новијој историји Друштво је доживело на поклоничком путовању у Јерусалим, 2007. године, где је, као гост на слави Јерусалимске патријаршије, учествовало на празничном богослужењу у цркви Гроба и Васкрсења Господњег, као и на пријему код Јерусалимског Патријарха Теофила II. Друштво је одржало и целовечерњи концерт пред угледном израелском публиком у шкотском манастиру Св. Андреја.
У 155. години свога стваралаштва ПБПД је по трећи пут посетило Русију. На престижном Московском пасхалном фестивалу Друштво је учествовало као једини аматерски хор, уз врхунске професионалне хорове. Концертни наступ хора у Успенском храму у Кремљу критичари су упоредили са празничним богослужењем. У Санкт Петербургу хор је певао у угледној дворани Академске капеле "Глинка". Извођење дела словенских и западних аутора духовне и световне музике изазвало је одушевљење публике и бројне похвале музичких стручњака.
Након ових великих успеха, Прво београдско певачко друштво је позвано од стране руководства Московског пасхалног фестивала да и у 2009. години наступи на овом Фестивалу, који је отворио Његова Светост Патријарх московски и целе Русије г. Кирил. Протојереј-ставрофор Петар Лукић уручио је Патријарху Кирилу свечану повељу и пригодан поклон у име СПЦ, Његове Светости Патријарха српског г. Павла и Првог београдског певачког друштва. Хор је и овогодишњом турнејом по Москви и Подмосковљу изазивао снажне емоције и овације публике, извођењем веома захтевних композиција, које су - својом духовношћу и извођачким умећем - задивиле руску јавност.
Програмска концепција
По традицији, репертоар хора сачињавају духовне и световне композиције. У земљи, хор је својевремено премијерно изводио вокално-инструментална дела, као што су: Вердијев Реквијем, Хендлов Месија, Моцартов Реквијем, Сметанини Свадбени дарови. На светским гостовањима, програмска оријентација била је усмерена на српско национално благо и словенско музичко стваралаштво. Уз то, на свом гостовању у Сентандреји и Будимпешти, на Преображење 2008. године, хор се представио као вешт интерпретатор дела композитора западне духовне музике, која су изведена у оригиналном споју са остварењима прожетим православном музичком изражајношћу. И данас Друштво негује програмску концепцију којој је ослонац у словенској и српској народној заоставштини, при чему остаје отворено за нове хармоније, па се на репертоару хора налазе и најлепше ноте духовне музике других конфесија.
ПБПД поседује историјски изузетно вредан архив, као и нототеку. Готово од почетка свог постојања, чак и за време ослободилачких ратова, Хор пева на недељним и празничним богослужењима у Саборном храму у Београду. Као хор Краљевског Двора, учествовао је на церемонијама крунисања свих српских владара и интронизацијама патријараха Српске цркве. Високи заштитници и покровитељи Друштва били су српски кнежеви и краљеви, а од 1945. године до данас, Српска Православна Црква и Његова Светост Патријарх Српски.
