Прво београдско певачко друштво је основано на празник Св. Василија Великог, 14. јануара 1853. године у Престоници вазалне Кнежевине Србије, док су турски низами чували капије београдске трвђаве.
У нову епоху европске историје у 19. веку балкански народи су ушли кроз устанке за национално ослобођење, носећи на плану културе, посебно музичке, превасходно традиционалне облике изражавања – црквено појање, народно певање и свирање, сачуване искључиво кроз усмено предање. Тек ће 19. век, како међу Србима у Аустрији, тако и у младој Кнежевини и најзад у Краљевини Србији, донети велики напредак у области музичког извођаштва, просвећивања, па и стваралаштва. У том процесу немерљиво је значајна улога црквених хорова и грађанских певачких друштава.
Чини се да оснивачи Певачког друштва у Београду, које је у почетку било мушки хор, нису у првом тренутку били свесни историјског значаја овог чина. Основали су га ради „забаве, међусобног уживања и обучавања у музици", како би употпунили скроман културни и друштвени живот у Београду, новој престоници младе Кнежевине Србије. Водио их је Милан Миловук (1825-1883). У његово време Друштво је на репертоару имало једноставне композиције за мушки хор, немачких, мађарских и чешких аутора.
Од певачког друштва које је основала група грађана пре 155 година, хор је прерастао у истинску националну институцију.
