Font Size

Screen

Profile

Layout

Direction

Menu Style

Cpanel

Обреди у цркви

Прво београдско певачко друштво редовно пева, готово од самих почетака свог постојања, на свим празничним и недељним богослужењима у Саборној цркви у Београду. Више о томе...

Гостовања по Србији

Галерију фотографија забележених на концертним наступима хора у Београду и широм Србије, као и на богослужењима у којима је учествовао, можете погледати овде...

Новогодишњи концерти

Сваког 14. јануара, Саборна црква организује Новогодишњи концерт духовне и народне музике у Народном позоришту, у коме учествују ПБПД, певачи, групе, глумци, рецитатори, музичари и деца. Погледајте...

Стеван Стојановић Мокрањац

 

 

(1856-1914)

 

У славу свог народа

Славни композитор и хорски диригент, радио је и као наставник музике у Првој београдској гимназији и појања у Богословији, сакупљао је и записивао народне мелодије, и световне и црквене, писао прве фолклорне студије о њима и постао оснивач музичке науке код нас, један је од оснивача првог гудачког квартета и Савеза певачких друштава, оснивач, професор и директор прве музичке школе у Србији... Био је весељак, боем - природа која је знала да се занесе балканским карасевдахом, био је то уметник који се на штету свог личног стваралаштва сав посвећивао околини, друштву у коме је живео, био је личност о којој нико, изузев професионалних завидљиваца, није изговорио ружну реч када су у питању његове карактерне црте - овако су Стевана Мокрањца описивали његови савременици.

Линија његовог живота и стваралаштва иде паралелно с успоном грађанске класе и са великим политичким врењима и династичким променама које су током последњих деценија XИX века до Првог светског рата испуњавале политичку историју Србије. Као што је процес акумулације капитала код нас имао сасвим другачији карактер него у западним земљама, тако је и стварање грађанске духовне културе имало своја специфична обележја: уметничка музика - као и уметост и култура уопште, тако и обичаји и нарави - задуго је још била мешавина градског и сеоског, српског и оријенталног.

Свестрани стваралац

Више него ма који музичар тог доба, Мокрањац је срастао са својом средином и њена основна стремљења дошла су до јасног израза у његовом уметничком и друштвеном деловању. Слично првим српским реалистичним писцима, Миловану Глишићу и Лази Лазаревићу, који дају слику спрског села, Мокрањац се свим срцем окреће народу и његовој песми. На тај начин се у његовом стваралаштву сусреће и одражава одумирање романтизма и стварање реализма у српској музици.
Његов значај у нашој култури огледа се како на стваралачком, тако и на извођачком пољу, при чему ништа није мања ни по квалитету ни по резултатима његова делатност организатора, покретача и активизатора музичког живота.
Стеван Стојановић Мокрањац родио се 9. јануара 1856. године у Неготину. Основну школу и гимназију учио је наизменично у родном граду, Зајечару и Београду. Дошавши у престоницу 1870, он затиче већ створене, мада скромне услове за музички рад: Београдско певачко друштво је постојало скоро 20 година, а Народно позориште је већ испуњавало свој репертоар музиком, а било је и наставника музике. Такве учитеље је имао у Карлу Решу за виолину и Антонију Цимбрићу за певање. Али, њихова скромна знања нису му била довољна, па је сам почео да истражује системе за лествице, интервале, тонске полове...

На раскрсници

По завршетку гимназије, понет социјалистичким идејама Светозара Марковића, припадао је струји која је, како сам каже, “тада обухватала скоро сву омладину и која је одбацивала уметност па чак и лепу литературу као некорисну“. Зато се уписао на природно-математички одсек Велике школе у Београду. У то време постаје и члан, певач Београдског певачког друштва.
Као изузетно музикалан, а по препорукама Друштва, напушта студије и добија стипендију ради музичког усавршавања у иностранству. Одлази 1879. на Конзерваторијум у Минхен, где студира харомонију и композицију.
Предосећајући да ће му замерити што се посветио музици, престао је да верује у рационалистичка и материјалистичка тумачења Светозара Марковића, па исте године, у писму Милану Недељковићу, некадашњем члану Београдског певачког друштва а тада студенту астрономије у Паризу, излаже и брани свој став о потреби и улози уметности у животној стварности српског народа:
„Јамачно си чуо да сам ја овде дошао о трошку Певачког друштва, да се усавршим у музици, те да том струком припомогнем колико толико напретку нашег народа, развијајући му укус за лепо и узвишено, за склад и харомонију. Ја сам уверен да си ти један од оног, на жалост, маленог кола, које мисли на будућност нашег народа и верује у њу, и уверен сам да напредак не схваташ олако, једнострано, те по томе, да ћеш ми одобрити што сам се и ја, занесен мишљу да својој домовини користим, одао баш на ту струку. Многи од мојих школских а и иначе другова, пребациваће ми што сам изабрао вештину за своју студију, и што нисам узео каку, по њиховоме, „реалнију“ струку. Јадници, реалност им се тако лепи за уста, а не схватају је! Не знају како је појам реалност веома растегљив, како се не да лако укалупити, не знају да су потребе човекове веома растегљиве, веома разноструке, а реалности је мерило човек; не знају да се она мери не само по намиривању наших такозваних „првих“ потреба, већ и по нечем другом, по нечем, што је још узвишеније: по намиривању духовних потреба наших. Што се мене тиче, ја сам тврдо убеђен да је свакоме народу, ако хоће да је народ, нужно да се развија не само у једном правцу (као што је наша литература у последње доба била забасала), већ и разноструко у свим гранама науке и у свим гранама уметности“.

Губитак стипендије

Због несугласица са директором Конзерваторијума, Мокрањац у трећој години студија губи државну стипендију, враћа се у Београд и постаје хоровођа Београдског певачког друштва. Његови успеси, као хоровође и композитора Прве руковети и Опела у г-молу, омогућују му да се рехабилитује, те добија стипендију и одлази у Рим, где 1884/85. изучава полифони стил код Паризотија. Студије наставља 1885/87. на Конзерваторијуму у Лајпцигу, где усавршава теоретске предмете и дириговање. По повратку у Београд наставља рад на месту хоровође Београдског певачког друштва и остаје везан за тај хор и његове велике уметничке успехе готово до краја живота.
Творац великог опуса, Мокрањац је постао један од класика југословенске музике. Као готово искључиво хорски композитор, он је допринео стварању појма и рађању стила српске националне музичке уметности. Вредност његовог стваралаштва првенствено је у његовом односу према фолклору као материји од које је стварао уметничко дело. Зато се у његовом композиторском раду издвајају две гране: једна којој припада уметничка стилизација фолклора и друга која обухвата оригиналне творевине. На прво место долазе Руковети, као пример складности и мере у спајању разноликих песама, равнотеже и укуса уз сјајне контрасте које је Мокрањац довео у јединствену целину. Тако је Мокрањац створио оригиналан облик како по избору тонског материјала - народних мелодија - тако и по начину његове хармонијске обраде. Све је то нарочито изражено у величанственој поеми љубави, туге и младеначког несташлука у Десетој руковети.

Оданост идеји

Оно што Мокрањца чини изразито оргиналним творцем јесу његове духовне композиције. И, као што је до мајсторства у обради народног мелоса дошао непосредним контактом у самом народу, тако је и црквеним напевом овладао прво певајући као дечак у цркви, а затим темељним проучавањем, упоређивањем и слушањем познатих појаца и зналаца црквеног појања. Резултат представљују зборници записаних мелодија Осмогласник (1908) и Страно пјеније (1914), који носе печат научног мелографског рада. Мокрањац је тако изградио монументалне творевине своје оргиналне духовне композиције. Мајсторско вођење гласова, њихова племенита лепота и и сливање у хармонијски богату звучну архитектуру изванредне стилске чистоте, чине да се композиције као што су Акатисти Богородици, Херивумска песма, Тебе бога хвалим, а нарочито Опело.
Необично активан дух, способан организатор, дубоко одан идеји да у својој средини мора да ради на ширењу и популарисању музике, Мокрањац се не зауставља само на ширењу музике хорском песмом. Године 1889. оснива Гудачки квартет, са којим све до 1893. изводи низ дела класичне и савремене камерне литературе. Иницијатор је и покретач Савеза певачких друштава (1903), као и учесник у раду и стварању Удружења српских музичара (1907) и, најзад, 1889. Мокрањац са пијанистом Цветком Манојловићем и композитором Станиславом Биничким, оснива Српску музичку школу, у којој је вршио дужност директора и наставника теоретских предмета. Године 1906. године изабран је за дописног члана Српске краљевске академије.
О приватном животу Стевана Мокрањаца, најверније сведочанство представљају интимне забелешке композиторове супруге Мице, које се чувају у Музеју града Београда.

Мицин дневник

Марија Мица Предић, рођена је 1876. у Банатском Карловцу (Карлсдорфу). Са оцем и маћехом, преселила се у Београд, где је широко образовање добила у тада познатом „Церманкином заводу“. Њен отац Стеван, који је напустио официрску каријеру и запослио се као професор немачког језика, извесно време је био и на месту срекретара у Министарству просвете, стриц Урош Предић, најистакнутији српски сликар свога доба и браћа која су заузела истакнуто место у нашој култури, чинили су богату духовну породицу. Мицин музички таленат и диван сопрански глас били су запажени и тако је постала идеалан кандидат за чланицу хора Београдског певачког друштва којим је руководио Стеван Мокрањац. Међутим, патријархални назори њеног оца о учешћу кћери у мешовитом хору и то на јавним местима, сломљена су тек пошто је делегација Друштва успела да га приволи да допусти Мици да им се придружи.
„Стева, пошто су му представљени чланови од којих је половину и више познавао, узео је појединачно да опроба гласове. Кад је дошао на мене ред, срце ми је лупало као да ми живот зависи од тих отпеваних тонова. Сав труд и вољу уложила сам да што боље управљам гласом. Погледао ме је испод цвикера испитујући и зналачки, као да је био свестан утиска који је чинило то прво лично познанство и разговор са тим „Стевом Мокрањцем“. Питао ме дал сам учила певати, ја рекох у заводу код Јосифа Маринковића. Кад смо се спремали да пођемо кући, а он још седећи за клавиром викне ме да се вратим и тихо ми рече: “Ви треба да дођете у Београдско певачко друштво, путоваће се у Дубровник, требаће добрих гласова, младих и свежих“. Ја му рекох: ама и тата ме неће пустити, и побегох“, записала је Мица у свом дневнику.
Међутим, ипак је отпутовала у пратњи маћехе. Своје прво иностранство је доживела као најлепши сан, а оно је имало и срећан наставак, Русија, Цариград, Солун... Идилична прича о чланици хора и диригента, који ју је увек стављао у први ред, испред себе, да би је стално гледао изблиза, завршио се браком.
„Ушла сам у нов живот, са највећом жељом да ти угодим, да ти живот буде мио, да можеш са још више воље и љубави да се посветиш својој струци, својим Руковетима, које сам и ја толико волела“.

Последње певање

У првим годинама брака низали су се мучни догађаји. Мицина дуготрајна болест која је настала после порођаја 1889, од које је зависило да ли ће она и син Момчило, остати у животу, менице и дугови, смрт брата Васе Мокрањца, болест самог Стевана, због које је морао да иде у Беч на операцију.
Тако је било прве три године брака, да би после настала деценија пуне среће и спокојства и радости са сином којег су звали Ага, слава и тријумф са Певачким друштвом...
На жалост, нагризан потмулом болешћу више година, Мокрањац 1912. даје своје последње композиције, наступајући те године последњи пут као диригент. Ратови који су захватили Србију, само су убрзали његову смрт. Бежећи од бомбардованог Београда, склонио се са породицом у Скопље, где 1914. пише свој предсмртни опус, хорску композицију "Зимњи дани", на стихове Јована Јовановића Змаја.
„Два дана пре пре него што је умро, терао ме да певамо „Радујсја невесто“ и тако смо (Ага алт, ја сопран а Стеван тенор) отпевали. То је било његово последње певање“.
Стевана Мокрањца смрт је затекла 29. септембра 1914. године. Његова Мица придружила му се 1949., а син Момчило Ага Мокрањац, доктор хемије, познат стручњак за токсиколошку хемију и професор на Фармацеутском факлутету, 1967. године.

Посмртне остатке Мокрањца је Прво београдско певачко друштво пренело за Београд 1923. године.
У сећање на Стевана Стојановића Мокрањца, у његовом родном Неготину, традиционално се одржавају хорске музичке свечаности „Мокрањчеви дани“.

 

Критике и коментари

Избор медијских објава, реакција критике и публике, чланака у домаћим и страним штампаним медијима у протеклих неколико година... Прочитајте...

Линкови

Листа линкова институција које су повезане са радом Првог београдског певачког друштва, а које препоручујемо и због квалитетних садржаја. Погледајте...

Контакт

Можете да нам шаљете електронску пошту, да ступите са нама у телефонски контакт или нас посетите у просторијама хора... Основне информације

Дискографија

Прво Београдско Певачко Друштво има 3 ЛП-а, 4 ЦД-а и ДВД са документарним филмом о хору. Опширније о дискографији можете погледати овде...

You are here Home